Ne fotografišem život onakav kakav jeste

Rečenica koja me je naterala malo da se zamislim i razmislim o tome kako se ona poklapa upravo sa mojim razmišljanjem i fotografijom. Ona je zapravo definicija koja mi je bila potrebna da opišem i možda pojednostavim ono što radim i prikazujem na fotografijama.

Kada bi me ranije neko pitao zašto crno-bela fotografija, zašto jaki kontrasti, nisam znao da objasnim, bar ne dovoljno dobro. Pre svega sam hteo sebi da objasnim, pa onda i drugima, mada mi to i nije bilo tako važno, objašnjavati sebe i zašto nešto radiš. Bilo mi je dovoljno da u tome uživam. Naravno, i sada je tako, samo mi je sada lakše da odgovorim na to pitanje.

Naravno, odgovor u mom slučaju nikada nije jednostavan, ali mi Robertova rečenica pomaže da postavim osnove onoga što radim, da bolje spoznam sebe i možda odredim pravac u kome ću se dalje kretati.

Otkako sam aktivno počeo da se bavim fotografijom, posebno uličnom, imao sam različite faze. Bilo je tu i onih „one color“, pa klasične dokumentarno-novinske fotografije, ali ono u čemu najviše uživam jeste crno-bela fotografija sa jakim kontrastima.

Uživam u igri senki i svetlosti. Ima tu dosta primera, recimo prelazak ljudi sa svetla u tamu ili obrnuto. Taj jak kontrast mi omogućava da očistim fotografiju. Ulice su danas prepune svega i svačega. Vreme je takvo da povetarac podigne uvis đubre koje „zagadi“ i samu fotografiju, mada joj ponekad i doprinese. Naravno, tu su i zaštitnici privatnosti u javnom prostoru, tikve ispred zelenih marketa. Ima tu svega.

Ali ono zbog čega volim jak kontrast i crno-belu fotografiju jeste to što mi omogućava da napravim filmsku fotografiju, scenu iz noir filmova. Lepotu minimalizma koju je teško postići u današnjem vremenu.

I za kraj, ko je Robert Doisneau?

Robert Doisneau (1912–1994) bio je legendarni francuski fotograf i jedan od pionira humanističke i ulične fotografije dvadesetog veka. Najpoznatiji je po šarmantnim, poetskim i često duhovitim crno-belim prikazima svakodnevnog života na ulicama Pariza.

Ključne informacije o umetniku:

• Najpoznatije delo: „Poljubac kod gradske većnice“ (Le Baiser de l’Hôtel de Ville) iz 1950. godine. Ova fotografija prikazuje par koji se ljubi usred užurbane pariske ulice. Kasnije je otkriveno da je scena bila blago režirana sa glumcima, što je uobičajena praksa u tadašnjoj ilustrativnoj fotografiji.
• Umetnički stil: Fokusirao se na obične ljude, decu koja se igraju na ulici, zaljubljene parove i radničku klasu. Njegove fotografije nose snažnu emociju, nostalgiju i humor.
• Poznata izreka: Sam sebe nije smatrao lovcem na fotografije, već ribolovcem: „Ja ne fotografišem život kakav jeste, već život kakav bih želeo da bude.“
• Karijera: Radio je kao industrijski fotograf za Renault, modni fotograf za časopis Vogue i kao nezavisni fotoreporter za poznatu agenciju Rapho.