Oni koji me poznaju, dobro znaju i moj stav o izložbama — dugo im nisam pridavao poseban značaj. Za mene je uvek bilo dovoljno samo to da fotografišem i budem u trenutku, bez potrebe za formalnim prikazivanjem. Međutim, kada sam na otvaranju porazgovarao sa posetiocima i čuo njihove poglede na moje radove, shvatio sam koliko sam grešio. Iskreno mi je žao što ovo nisam uradio ranije.
Decenija provedena na Nišville Jazz Festivalu bila je savršena prilika za moju prvu samostalnu izložbu. Ona se ne bi dogodila bez Predraga Ćirića, čija je ideja bila da se ovi radovi prikažu javnosti i koji mi godinama pruža podršku, na čemu ću mu biti večno zahvalan.
Na samom otvaranju, Predrag me je pitao: „Zašto baš crno-bela fotografija?”
Odgovorio sam da je jedan od ključnih razloga taj što boje ponekad umeju da odvuku pažnju sa suštine. Želeo sam da prikažem onaj čisti osećaj lepote koji Nišville nosi sa sobom, bez suvišnih detalja. Uživam u toj igri svetlosti i senki, u oštrim kontrastima koji najbolje prenose atmosferu džeza.
Ispod možete pogledati kako je bilo na otvaranju izložbe.
